Sveti Sava, rodjen kao Rastko Nemanjic, je raski plemic, svetogorski monah, iguman manastira Studenica, prosvetitelj, knjizevnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Smatra se jednom od najznacajnijih licnosti srpske istorije i osnivacem srpske crkve koja ga slavi kao sveca. Rodeen je između 1169. i 1175. godine u mestu Ras koje se nalazi u blizini Novog Pazara, a preminuo je 12. ili 14. januara 1236. godine (po julijanskom kalendaru) u Trnovu, u Bugarskom carstvu, pri povratku sa hodocasca u Jerusalimu.
Rastko je bio najmladji sin velikog zupana Stefana Nemanje i plemkinje Ane Nemanjic o cijem poreklu se ne zna mnogo. Imao je dva brata: Stefana i Vukana i tri sestre: Jefimiju koja je bila udata za vladara Soluna, Elenu koja je bila udata za bugarskog kralja Ivana Asena i nepoznatu sestru koja je rodila bugarskog cara Konstantina I.
Ana i Nemanja su zeljno iscekivali trece dete zbog cega im je Rastko bio veoma drag. Kada je imao 15 godina, otac mu je poverio oblast Zahumlje da njime upravlja. Stekao je solidno obrazovanje citajuci crkvene knjige. Dve godine kasnije, roditelji su hteli da ga ozene, ali Rastko je imao drugacije planove. Mnogo je razmisljao o Bogu i upoznao je kaludjere koji su mu pricali o zivotu u Svetoj Gori.
Pitao je oca da ode u lov na jelene, ali umesto toga, sa duhovnikom i nekoliko vernih sluga je pobegao na Aton. Kada su shvatili da ga nema, svi na dvoru su bili veoma zabrinuti. Stefan Nemanja je posumnjao da je pobegao sa Svetogorcem zbog cega je poslao vojvodu i vojnike da mu vrate sina. Medjutim, neki smatraju da se iza ovog Rastkovog cina kriju racionalni politicki razlozi ciji je cilj bio stvaranje samostalne srpske crkve kao stuba srpske države i dinastije Nemanjica.
Pronasli su ga u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona i on se, samo naizgled, pokorio vojvodinoj naredbi da krene sa njima. Rekao je da im se spremi bogata vecera nakon koje su zaspali. Rastko je to iskoristio i sa jednim duhovnikom je otisao na visoku manastirsku kulu gde mu je kosa odsecena u obliku krsta i obuceno mu je kaludjersko odelo.
Vojvoda i njegova pratnja su plakali kada su videli da se Rastko zakaludjerio. On im je dao svoje svetovno odelo, kosu i pismo koje je namenio roditeljima. Stupivsi u monaski red, dobio je ime Sava i premesten je u manastir Vatoped gde je postao jeromonah. Tu je ostao sedam godina, a 1196. godine mu se pridruzio Stefan Nemanja koji je u manastiru Studenica bio monah vise od godinu dana. U monastvu je dobio ime Simeon.
U pocetku, Rastkovi roditelji nisu mogli da prihvate njegovu odluku zbog cega su patili i nosili crninu. Na kraju su se pomirili da je to Bozja volja i Stefan Nemanja mu je slao velike svote novca koje je on delio manastirima i pustinjacima. Sava je dobio dozvolu da ih sve obidje, ali mu nije odobreno da ispasta u samoci kao isposnik.
Hranio se samo hlebom i vodom, a u molitvi je ostajao do kasno u noc. I zimi i leti je nosio laganu odecu, a posto je svuda isao bos, koza na tabanima mu je postala otporna i na najostrije kamenje.
Posto u Svetoj Gori nije bilo srpskih manastira, 1197. godine Sava je krenuo u Carigrad da od cara Aleksija III Andjela trazi dozvolu da izgradi novi manastir na mestu porusenog Helandariona. Car je to odobrio i njihovu zaduzbinu, Hilandar, je proglasio manastirom prvog reda.
Simeon je u manastiru proveo osam meseci i 13. februara 1199. godine se upokojio. Godinu dana kasnije je kanonizovan za sveca. Hilandaru je pridodato 14 manastira i zemlja na kojoj je moglo da zivi jos dvesta kaludjera. Manastir je postao duhovna akademija za one koji su zeleli da steknu vise bogoslovsko obrazovanje.
Sava je u Hilandaru napisao “Zitije svetog Simeona” u kome u jedanaest glava opisuje zivot svog oca kao vladara i kaludjera. Druga njegova dela su: “Karejski tipik”, “Hilandarski tipik”, “Studenicki tipik” i “Zakonopravilo” iz 1219. godine koje predstavlja prvi srpski ustav.
1200. godine episkop Jarisa je rukopolzio Savu za djakona, a zatim i za svestenika. Sledeci uspon se dogodio izmedju 1200. i 1204. godine u Solunu gde je rukopolozen za arhimandrita.
Tada su se Vukan i Stefan Prvovencani sukobili oko prestola, a u zemlji je zavladala glad. Sava je brzo krenuo u Srbiju noseci očevo telo kako bi pomirio bracu i zaustavio gradjanski rat. To mu je poslo za rukom, a Stefan je, u znak pokajanja, izgradio manastir Zicu. Savi se nije dopadao uticaj koji je Rim imao na Vukana i nazivao ga je “velikim knezom”, dok je Stefana smatrao “Bogom izabranim”.
Pošto je Srbiji pretila opasnost od Bugarske, Sava je otišao da zamoli bugarskog plemića Streza da odustane od rata. On to nije prihvatio i umro je iste noći pa su mnogi verovali da ga je Sava ukleo.
1207. godine Simeon je sahranjen u Studenici, a Sava je postao iguman tog manastira. Nastavio je da gradi crkve i manastire u Srbiji, da uvodi lepe običaje, a one štetne da iskorenjuje. Bavio se i prosvetiteljskim radom kako bi svojim sunarodnicima približio verske pouke. 1209. godine je osnovao prvu bolnicu na području srpske države. 1217. godine se vratio u Svetu Goru.
Dve godine kasnije je otišao u Nikeju da bi se video sa vizantijskim carem Todorom Laskarisom i patrijarhom Manojlom I Sarantenom jer su krstaši zauzeli Vizantiju. Zamolio ih je da Srbiji omoguće nezavisnost u smislu da njeni episkopi biraju arhiepiskopa. Car i patrijarh su to prihvatili uz uslov da Sava bude prvi srpski arhiepiskop.
6. decembar 1219. godine se smatra veoma važnim za srpsku istoriju jer je Sava izborio samostalnost raške arhiepiskopije od Vizantije i postavio je temelje današnje Srpske pravoslavne crkve. Bio je arhiepiskop do 1233. godine.
Zatim se vratio u Svetu Goru gde je obišao sve manastire i neke od najboljih učenika proglasio episkopima. Osnovao je osam novih episkopija (zetsku, hvostansku, humsku, topličku, budimljansku, dabarsku, moravičku) i arhiepiskopiju u Žiči. Zabranio je prinošenje krvnih žrtava i postavio je osnovu za proslavljanje Krsnog imena ili slave.
1220. godine papa Honorije III je poslao legata sa krunom, a 1221. godine Sava je sazvao državno-crkveni sabor kod Žiče na kom je brata Stefana miropomazao i krunisao tom krunom (vencem). Stefan Prvovenčani je postao prvi srpski kralj, Raška kraljevina, a Sava je nastavio da jeretike preobraća u pravoslavlje, da pokrštava neznabošce i da iskorenjuje raške bogumile.
Veruje se da je Sava ubedio ugarskog kralja Andriju da ne ratuje protiv Srbije. Andrija mu je tražio da učini čudo nakon čega je pao grad od kog je ugarska vojska nastradala.
Često je išao na hodočašće u Svetu zemlju i podigao je konake za srpske monahe u blizini Jerusalima, a na brdu Sion im je sagradio manastir. Kupio je kuću, Sionsku Gornicu, u kojoj je održana Tajna večera plativši je zlatom i srebrom koje je dobio od kralja Radoslava. Putovao je Palestinom i obišao je Jerusalim, Vitlejem i Jordan.
1230. godine Sava je Vladislava Nemanjića, koji je svrgao sa vlasti kralja Radoslava, oženio ćerkom bugarskog cara Asena. 1234. godine ga je krunisao za kralja i posetio je i darivao manastir Svete Katarine na Sinaju. Povukao se sa položaja arhiepiskopa, a nasledio ga je učenik Arsenije. Naredne godine je sve svoje zadužbine poklonio pravoslavnoj Lavri Svetog Save Osvećenog kojom su Srbi upravljali 130 godina.
Iako u knjigama piše 14. januar, smatra se da je Sava preminuo 12. januara 1236. godine od upale pluća. Po gregorijanskom kalendaru, 27. januara se obeležava Savindan, praznik Srpske pravoslavne crkve. Svetkuju ga mnoge zanatlije, a proglašen je i za školsku slavu. Zbog jakog Savinog kulta, srpsko pravoslavlje se često zove svetosavlje.
Sahranjen je u tadašnjoj bugarskoj prestonici, Trnovu, a kralj Vladislav je 1237. godine preneo njegove mošti u manastir Mileševu. Međutim, Sinan-paša ih je oteo i odneo u Beograd gde ih je spalio 27. aprila 1594. godine. Narodno verovanje kaže da je spašena ruka Svetog Save koja se nalazi u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja. Nakon oslobođenja od Turaka, na mestu gde su mošti spaljene, podignut je hram posvećen Svetom Savi u znak zahvalnosti za sve što je uradio za svoj narod i crkvu.
Po njemu su nazvane brojne osnovne i srednje škole u Srbiji i Republici Srpskoj. Posvećena mu je i himna pod nazivom “Uskliknimo s’ ljubavlju svetitelju Savi”. Justin Popović je za Svetog Savu rekao da je “svojim jevanđeljskim delima postao, i zauvek ostao, najmudriji i najveći srpski filozof”.
Neke od mudrosti Svetog Save su:
